Tradicija liciderstva porodice Mogoš datira iz druge polovine XIX veka, kada se iz njihove pekare, osim mirisa vrućeg hleba, širio i miris svežih kolača posutih belim šećerom.
Prema zapisma Živana Ištvanića, Martin Mogoš je 1892. godine osnovao Poslastičarnicu i pekaru belog, luksuznog hleba namazanog puterom.
Muzej u Beloj Crkvi čuva vrata, odnosno reklamu pekare Martina Mogoša, koja se nalazila u tadašnjoj Vendelini ulici, gde je, mnogo godina kasnije, bila još jedna poznata pekara – „Bela lađa“.
Poslastičarnica Ilije Mogoša u glavnoj ulici zvanično je počela sa radom 1925. godine, a spoljašnost zgrade zadržala je prvobitni izgled. Milenijumske generacije ne znaju da je ova poslastičarnica njihovim bakama i dekama, pa čak i roditeljima, ostala u sećanju kao deo građanske kulture i nekih lepših i bezbrižnijih vremena.
„Kada hoćeš dobar kolač, to se znalo, ide se kod Mogoša“ – prepričavaju Belocrkvani. Enterijer objekta karakterisala je rezedo zelena boja, stolovi su bili četvrtasti sa mermernim pločama, drvene stolice i jedna klupica u uglu. Iza dveju vitrina prepunih kolača videla se kuhinja sa kredencima.
„Poslastičarnica je bila puna ogledala, čime je taj mali prostor bio osvetljeniji, ali si uvek mogao da vidiš i šta drugi rade“ – kaže jedna naša sugrađanka.
Bio je običaj da Gimnazijalci nakon nastave dolaze kod Mogoša na limunadu i kolače, iako je bilo vreme pre ručka i iako su znali da će se mama naljutiti, jer ih je kod kuće čekala pita sa višnjama. Možda tajna leži u tome da su se prve simpatije upravo rađale u ovoj poslastičarnici.
„Bilo je tako da kada pozoves neku devojku na kolače (tu nije bilo kafe, samo kolači) to je značilo da planiraš neku romantičnu istoriju sa njom. To je ozbiljan sastanak, jako seriozan, tu su razvijane i nastajale brojne ljubavi, ne samo dečačke“ – rekao nam je jedan naš stariji sugrađanin.
Akademski slikar Mileta Kostić u okviru Zimske likovne kolonije u Beloj Crkvi 1985. godine, naslikao je poslastičarnicu Ilije Mogoša, a ovaj rad deo je likovne zbirke Muzeja u Beloj Crkvi.
Dekorativna dvokrilna vrata pekare Martina Mogoša, sačuvana u Muzeju u Beloj Crkvi nastala su krajem 19. veka u nekoj od Budimpeštanskih radionica.
„Na limenim pločama naslikano je u prvom planu pecivo sa oznakom „M. Mogos“ smešteno na ausec. U donjem delu je natpis koji u prevodu znaći uvek taze pecivo, dok su u gornjoj zoni naslikane girlande. Ukoliko se dobro zagledamo, videćemo na samom dnu natpis „Budapest“. Ovo nisu samo dekorativna vrata jedne pekare, već su izuzetan artefakt koji govori o ukusu društva kraja 19. veka. Ona odišu skladnošću i estetikom srednje Evrope gde je korišćenjem svetlo plave pozadine sa elementima zlatne, postignut efekat ležernosti i secesijskog duha prelaza iz 19. u 20. vek.“ – kaže Igor Vokoun, istoričar umetnosti.
Projekat „Zapisi iz depoa“ sufinansira Ministarstvo informisanja i telekomunikacija Republike Srbije. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne odražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
Оставите одговор