Radio aparat je jedno čudo, u svakom smislu. To je bio prvi pravi prozor u svet. Svaki radio-aparat možemo posmatrati kao svedoka života jedne porodice i oni su uglavnom svoj „radni vek“ odradili u jednoj porodici.
Bili su svedoci raznih događaja, a možemo samo zamisliti kakve su oni sudbine sve gledali. U svakom pogledu je radio aparat zanimljiv. Najzanimljiviji je njihov izgled – kada se pogledaju stari radio aparati, to je pravljeno sa velikim osvrtom na to da bude lep, jer to je bio komad nameštaja. On je zauzimao centralno mesto. Prema njemu se ophodilo sa pažnjom.
Tako i izgledaju. Svaki radio je posebna priča. Na jednom je nacrtana skala na mapi Evrope pre Drugog svetskog rata. Na nekima su ucrtane samo radio stanice na dugim i srednjim talasima, pa točkićem u nekoliko obrtaja prođete od Londona, preko Pariza do Moskve.
Stari aparati koji su pre više od pola veka zauzimali posebno mesto u domovima građana čuvari su uspomena na nekadašnja okupljanja porodica, komšija, ali i tada epohalnih tehničkih izuma.
„Kada su se pojavili, radio-aparati su imali dozu mističnosti, bude sećanja, najčešće na detinjstvo. Sećam se kako se, da bi slušali vesti, oko jednog uređaja okupljalo nekoliko porodica, jer nije svaka kuća mogla da priušti da kupi pre svega radio ili kasnije i televizor“ – kaže Slobodan Čolić, stanovnik Bele Crkve.
Kolekcija starih radio aparata u depou Muzeja u Beloj Crkvi vraća nas u vreme kada je tehnika tek stigla u naše domove i kada su nam te sprave zaista izgledale kao čarobne kutije u kojima smo zamišljali da žive mali ljudi, vraća nas u vreme kada je tehnika tek stigla na ove naše prostore. Ona predstavlja vreme koga se svi rado sećaju.
„U okviru tehničke zbirke koju Muzej baštini nalazi se 16 radio aparata. Ovi radio aparati nastali su u periodu od 40-ih do 60-ih godina 20. veka i najšeće su proizvedeni na prostoru bivše Jugoslavije. Ti aparati su stigli u muzej kao deo jedne jedinstvene zbike koju nam ja poklonio Belocrkvanin Jovan Predić, koji je dugi niz godina sakupljao radio aparate. Ovi radio aparati su se nalazili u svakom domaćinstvu i bili su deo svakodnevnice, dok kasnije 80 ti godina radio aparat po svom vizuelnom izgledu se menja i postaje, od jednog drvenog kućišta, plastičan, do današnjeg radio aparata koji je multifukcionalan. Ovi radio aparati postaju donekle zaboravljeni i deo muzejskih zbirki“ – kaže Igor Vokoun, istoričar umetnosti.
Stari radio aparati ili kako ih nazivamo „lampaši“, vraćaju nas u vreme kada je tehnika tek stigla u naše domove, i kada su nam te sprave zaista izgledale kao čarobne kutije. Porodice su se okupljale oko njih da čuju najnovije vesti ili novine iz sveta muzike, a program je bio i razlog mnogih komšijskih druženja. Kada su se pojavili, radio-aparati su imali dozu mističnosti, dok nas danas nostalgično vraćaju u prošla vremena, i bude sećanja najčešće na detinjstvo.
Oni su bili srce tog doma. Imali su svoje posebno i vidno mesto u svakoj kući, u početku, retki aparat dostupan samo imućnijim ljudima, dok je nešto kasnije, polovinom prošlog veka, postao i sastavni i neizbežni deo kućnog inventara.
Bila je to i kućna dragocenost, pomalo i porodični prestiž, u liku lepo oblikovane i sjajne drvene kutije, koju su zvali radio, a koji je diskretno bio prekriven najlepšim parčetom miljea, i iz koga su, kada uglavnom domaćin pritisne to jedno dugme, dopirale najbitnije vesti, ali i zabavni sadržaji, muzički zvuci, žamor fudbalskih utakmica.
Projekat „Zapisi iz depoa“ sufinansira Ministarstvo informisanja i telekomunikacija Republike Srbije. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne odražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
Оставите одговор