Kada su vredni neimari pre 165 godina završili izgradnju najstarije pruge na Balkanu, nisu ni slutili da će voz, sa glavne stanice u Jasenovu, direktno za Beč prevoziti lepo upakovanu kutiju koja je mirisala na šećer i vanilu.
Na prostoru Južnog Banata već ceo jedan vek prepričava se skoro pa mitska priča o kolačima koji su se pre sto i kusur godina iz Bele Crkve svake noći vozom slali za Beč, da bi ujutru bili još sveži i posluženi na carskom dvoru. Belocrkvani kažu da su to kolači iz čuvene poslastičarnice “Mogoš”, koja je zatvorena sredinom osamdesetih godina prošlog veka.
Ne zna se tačno kojim slatkišima je car Franja Josif započinjao svoja jutra na Bečkom dvoru, ali se zna da je zimski sladoled Ilije Mogoša bio omiljena poslastica mnogim generacijama Belocrkvana.
Oni koji još uvek pamte njegov izgled i ukus, kažu da je to bio kornet punjen nadevom od čokolade, a odozgo su bili hrskavi delovi koji podsećaju na današnje oblande. Pamte i šlag na kugle, rozen i doboš tortu i naravno, ono što je tradicija svake poslastičarnice – kpempite, šampite i baklave.
Tradicija liciderstva porodice Mogoš datira iz druge polovine XIX veka, kada se iz njihove pekare, osim mirisa vrućeg hleba, širio i miris svežih kolača posutih belim šećerom. Prema zapisma Živana Ištvanića, Martin Mogoš je 1892. godine osnovao Poslastičarnicu i pekaru belog, luksuznog hleba namazanog puterom. Muzej u Beloj Crkvi čuva vrata, odnosno reklamu pekare Martina Mogoša, koja se nalazila u tadašnjoj Vendelini ulici, gde je, mnogo godina kasnije, bila još jedna poznata pekara – “Bela lađa”.
Poslastičarnica Ilije Mogoša u glavnoj ulici zvanično je počela sa radom 1925. godine, a spoljašnost zgrade zadržala je prvobitni izgled. Milenijumske generacije ne znaju da je ova poslastičarnica njihovim bakama i dekama, pa čak i roditeljima, ostala u sećanju kao deo građanske kulture i nekih lepših i bezbrižnijih vremena.
“Kada hoćeš dobar kolač, to se znalo, ide se kod Mogoša” – prepričavaju Belocrkvani.
Enterijer objekta karakterisala je rezedo zelena boja, stolovi su bili četvrtasti sa mermernim pločama, drvene stolice i jedna klupica u uglu. Iza dveju vitrina prepunih kolača videla se kuhinja sa kredencima.
“Poslastičarnica je bila puna ogledala, čime je taj mali prostor bio osvetljeniji, ali si uvek mogao da vidiš i šta drugi rade” – kaže jedna naša sugrađanka.
Bio je običaj da Gimnazijalci nakon nastave dolaze kod Mogoša na limunadu i kolače, iako je bilo vreme pre ručka i iako su znali da će se mama naljutiti, jer ih je kod kuće čekala pita sa višnjama.
Možda tajna leži u tome da su se prve simpatije upravo rađale u ovoj poslastičarnici.
“Bilo je tako da kada pozoves neku devojku na kolače (tu nije bilo kafe, samo kolači) to je značilo da planiraš neku romantičnu istoriju sa njom. To je ozbiljan sastanak, jako seriozan, tu su razvijane i nastajale brojne ljubavi, ne samo dečačke” – rekao nam je jedan naš stariji sugrađanin.
Akademski slikar Mileta Kostić u okviru Zimske likovne kolonije u Beloj Crkvi 1985. godine, naslikao je poslastičarnicu Ilije Mogoša, a ovaj rad deo je likovne zbirke Muzeja u Beloj Crkvi.
Belocrkvani pamte Iliju Mogoša kao jednog krupnog čoveka koji je uvek sedeo naopako na stolici, tako da se grudima oslanja na naslon stolice. Pamte ga po kolačima i sladoledu, pamte ga kao plemenitog i dobrog čoveka, ali ga pamte i kao deo svoje mladosti i slatkiša o kojima se se i danas priča.
Оставите одговор